1. Amnestija: konačna, ali nedovoljna
2. STARI ZAKONI I TOTALITARNI REŽIM
3. Činjenice o sadašnjem stanju
4. Dosadašnji predlozi za rešenje problema
5. Predlog DVO inicijative za rešenje problema

STARI ZAKONI I TOTALITARNI REŽIM

Za vreme vladavine Miloševicevog režima, vojna granica je podignuta sa 27 godina na 35, jednu od najviših u Evropi, a nije plasirana nisko ni na svetskoj rang listi.

Ipak, najzapaženiji ostatak komunističkih i totalitarnih praksi ostao je u delu zakona o "stalnom boravku u inostranstvu". Ostaje činjenica da je Generalštabu ostavljeno diskreciono pravo u domenu koji nije mali, već je "biti ili ne biti" faktor u donošenju odluke o dozvoli boravka u inostranstvu.

Svim regrutima van države SR Jugoslavije, Generalštab je svojeručno odlučivao o sudbini, (ne)odobravanjem statusa zvanog "privremeni" ili "stalni" boravak u inostranstvu. Dobijanje privremenog boravka u inostranstvu je bilo relativno lako, iako propraćeno ogromnim birokratskim petljanjima, bezobraznim taksama, i dugim periodima čekanja. Ako je regrut bio mlađi od 27 godina, uglavnom je dobijao odobrenje privremenog boravka na dokaz o studiranju ili zaposlenju. Ipak, nemali broj slučajeva je bio krivično procesuiran jer se u čekanju od i po 6 meseci (!) do dostavljanja rešenja Generalštaba u međuvremenu podizala krivična prijava jer Vojni Odseci rade bez koordinacije sa Generalštabom.

"Stalni" boravak u inostranstvu je mnogo mračnija tema, a mnogi su ga zatražili jer je diskrecionim pravom Generalštaba, ogromna većina molbi za odobravanje privremenog boravka odbijena posle 27-dme godine. Na bilo koji dokaz o životu u drugoj zemlji, dvojnom državljanstvu, braku, zaposlenju, stambenom kreditu, odgovor se uvek sastojao iz 4 reči: "Regrut ne ispunjava uslove".

Ipak, dobitkom statusa "stalnog" boravka u inostranstvu, regrut je mogao smatrati regulisanjem vojne obaveze. U mnogobrojnim ambasadama širom sveta ljudi su upućivani da ispunjavaju ovakve molbe Generalštabu, tvrdeći da je baš to ono što im treba radi trajnog regulisanja vojne obaveze. Ipak, prema nezvaničnim podacima koje smo dobili iz ambasada, pojedinih pravnika, pa i nekih vojnih odseka, ovaj status je u praksi nemoguće dobiti pre 35-te godine.

Možda bi neko i mogao reći da je ovo samo dobro osmišljen i skrojen zakon kako niko ne bi promakao kroz vojni sistem, i da je sve legalno, ali kako onda objasniti isti tretman za dvojne državljane koji žive van granica SCG, kada oni po sadašnjem Zakonu o Vojsci, član 305, stav 2 mogu služiti vojni rok samo po sopstvenom zahtevu? Osim toga što je nemoguće u bilo kojoj instituciji dobiti ovu informaciju, vojni odseci su, protivzakonito, odbijali primati molbe za regulisanje vojne obaveze na osnovu postojećeg zakona!

Prema tome, nije samo reč o lošem zakonu, vec i o otvorenom, flagrantnom i proizvoljnom kršenju postojećeg Zakona o Vojsci! Za dvojnim državljanima koji žive van SCG se i dalje raspisuju krivične prijave, oni i dalje dobijaju vojne pozive, kao što je nedavno bio slučaj sa proslavljenim košarkašem Vlade Divcom! Ne teba ni pominjati drskije i nerazumnije slucajeve da se krivično progone ljudi koji su rođeni i odrasli u inostranstvu, i to neki koji nikada živeli u SCG, a samo ih to državljanstvo obavezuje vojnim rokom...