1. AMNESTIJA: KONAČNA, ALI NEDOVOLJNA
2. Stari zakoni i totalitarni režim
3. Činjenice o sadašnjem stanju
4. Dosadašnji predlozi za rešenje problema
5. Predlog DVO inicijative za rešenje problema

AMNESTIJA: KONAČNA, ALI NEDOVOLJNA

Amnestija koja oslobađa građane okrivljene za izbegavanje vojne obaveze ili dezerterstvo, koju je Skupština Republike Srbije nedavno izglasala, četvrta je od drugog svetskog rata:
- prva je bila izglasana 1982-ge, amnestirajući dezertere u bivšoj SFRJ
- druga, 1996-te, posle dejtonskog mirovnog sporazuma, i sveobuhvatnog ustoličenja Slobodana Miloševića kao "mirotvorca i faktora stabilnosti na Balkanu", amnestirajući sve okrivljene za dezerterstvo iz "ratova u kojima Srbija nije ni učestvovala" devedesetih godina prošlog veka
- treća, februara 2001-ve, kao jedna od prvih zakona postmiloševićevske ere i vlade DOS-a, budila je nadu da je konačan raskid sa totalitarnim režimom načinjen i da neće biti vraćanja na staro

5 godina kasnije - godina Gospodnja 2006-ta. Sama činjenica da je skoro donešena još jedna amnestija ukazuje da se od sedamdesetih vrlo malo promenilo oko vojne obaveze, gotovo ništa, umesto da se ova obaveza sve više relaksira i vremenom ukine, kao u civilizovanim evropskim društvima kojima i naša otadžbina, tobože, stremi. A ironija je surova, jer kako bolji poznavaoci istorije naših zakona znaju, zakoni o vojnoj obavezi ne da nisu relaksirani, već su 1993-će i 1999-te godine pooštravani: gornja starosna granica je podignuta sa 27 na 35 godina u vreme mobilizacione krize, kada je još tadašnja JNA ganjala mlade građane Srbije da ih šalje u ratove u kojima nije učestvovala. Šest godina kasnije, usled sukoba sa NATO paktom, diskreciono pravo Generalštaba za odbijanje odobravanja mladim građanima Jugoslavije boravak u inostranstvu, korišceno je do maksimuma.

Godinu dana kasnije, došle su i oktobarske promene. Vojska, tojest Generalštab, je tobože stavljen pod civilnu kontrolu Ministarstva Odbrane.

Pa ipak, u periodu oktobar 2000-te do decembra 2005-te, podignuto je nešto manje od 2.500 krivičnih prijava protiv građana Srbije i Crne Gore, koji su se tokom poslednje decenije prošloga veka iselili van granica otadžbine.

Prema poslednjim procenama, u dijaspori živi oko 47.000 prijavljenih vojnih obveznika, a procenjuje se da bi broj neprijavljenih mogao biti i 150.000. Brojka i nije tako sporna kada se procenjuje da oko 4 miliona Srba i Crnogoraca živi van granica SCG, broj koji je strahovito i naglo narastao za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Podatak da je podignuto oko 2.500 krivičnih prijava, koje su izbrisane novom amnestijom, nesumnjivo upućuje na dve stvari:
1. Iako su u prošlih pet godina postignuti odlični rezultati u zakonskom omogućavanju prigovora savesti i civilnog služenja vojnog roka, osim ove amnestije se nije učinilo apsolutno ništa da se reguliše, ili makar, relaksira status skoro 200.000 regruta koji žive van SCG. Iako je svakome jasno zašto je tako masivan broj ljudi (ne samo vojnih obveznika) napustio Srbiju i Crnu Goru, niko ne priznaje to činjenično stanje i nerazumno očekuje da ovi ljudi potpadaju pod stari Zakon o Vojsci.
2. Pošto Zakon još nije promenjen, problem ostaje, i ostaće sve dok se ne donesu izmene Zakona o Vojsci, koje regulišu status građana Srbije i Crne Gore koji trajno žive u dijaspori. Ako se promene ne usvoje brzo, vreme će uskoro poništiti efekat Amnestije!