March 19. 2005

Dragi gospodine Predsednice,

Žao mi je što Vam se moram ovako obratiti kao nepoznato lice i uskratiti Vam još malo vremena, za koje ne mogu ni zamisliti kako Vam je dragoceno. Više nismo znali kome da se obratimo. Pisma i elektronska pošta upucena Ministarstvu Odbrane nestaju bez odgovora, konzulati i ambasade savezne nam države niti su upuceni u sadašnje procedure, niti žele da pomognu. Ostalo je meni, i nekolicini ljudi koji mi pomažu u sastavljanju ovog pisma, samo uspomena na ne tako davan pretprošli decembar, kada smo sa ogromnim optimizmom slavili Vaš dekret, kao tadašnjeg Ministra Odbrane, da ljudi koji su krivicno gonjeni zbog neregulisane vojne obaveze smeju slobodno doci u zemlju za praznike. To je bio prvi i jedini put do sada da se neko setio i nas, i vodeni nesvakidašnjim optimizmom nadali smo se da ce i naša država konacno prekinuti sa nakaradnom tradicijom da kinji i proganja svoje državljane koji su potražili život van njenih granica. U tom trenutku ne verujem ni da su pesimisti mogli da slute da ce stvari ponovo krenuti nizbrdo. A nije prošla ni godina dana da nas sve razuveri.

Gospodine Predsednice, ne želim da vas smaram uobicajenom patetikom po kojoj je dijaspora poznata, koliko je vecini nas naša zemlja Srbija (i Crna Gora) i dalje u srcu, koliko patimo za domom i volimo rodni kraj. Ne želim ni da vas ubedujem da su naši problemi, tobože, važniji od trenutne politicke situacije, pitanja Kosova, nezaposlenosti, siromaštva. Ali velika pitanja ce se u Srbiji rešavati tokom velikog broja meseci (godina). Velika pitanja zavise i od stranih faktora i medunarodnog položaja Srbije. Ali naše pitanje nije takvo. Naše pitanje se može postaviti za jedno zasedanje Ministarstva Odbrane, za jedno zasedanje Skupštine, za samo nekoliko izmena Zakona o Vojsci ili obicnim direktivama ambasadama i vojnim odsecima. Jer ambasade cute, a GŠ i vojni odseci rade kao u vreme Miloševica. I nama je dosta da o tome svi cute kao da nijedan mladic nije napustio zemlju u prošlih 15 godina, a da se vojna obaveza i dalje "reguliše" metodama mracnih devedesetih. Naravno da nam je svima jasno da Vi danas imate druga, veca ovlašcenja, i samim tim vece brige, ali ostalo nam je samo secanje na Vas kao jedinog coveka koji je išta uradio za ljude u našem položaju, makar na kratko.

Cinjenice su, gospodine Predsednice, da Ministar Odbrane Prvoslav Davinic ili otvoreno ne govori istinu, ili nije nimalo upucen u rad Vojske i njenih organa, kamoli da ih drži pod civilnom kontrolom. Regruti posle 27. godine života ne samo da ne mogu da dobiju rešenje o produženju boravka direktno u konzulatu, kako je to zvanicno objavljeno više puta, nego se molbe još uvek šalju Generalštabu koji i dalje odbija ogromnu vecinu zahteva. Zašto se i dalje imbecilnom logikom dvojni državljani koji ni ne žive u SCG maltretiraju da moraju da se vuku po sudovima da bi ostvarili svoje zakonom dato pravo da vojsku služe samo po licnom zahtevu (Zakon o Vojsci, clan 305. stav 2)? Zašto je potrebno prolaziti kroz sve pravnicke košmare, trošiti obostrano vreme i sredstva da bi se na sudu dokazalo protivzakonito tumacenje ovog zakona, koje vojni organi diktatorski non-stop praktikuju, obrazlažuci 99% odbijenih zahteva u 4 reci – "regrut ne ispunjava uslove". Osnov zahteva za regulisanje vojne obaveze su cesto dvojno državljanstvo, život u stranoj zemlji vec duže od 10 godina, školovanje, stalno radno mesto, dugorocni kredit, brak, potomstvo. Koje još to uslove Vojska može da smisli da opravda ovakvo šikaniranje? I ambasade i MO i Generalštab nas kinje zbog neregulisane vojne obaveze, i nikoga nije briga da mi upravo pokušavamo da je regulišemo, po uputima samog Prvoslava Davinica, ali je cinjenica da rec Ministra Vojnog ne vredi ni pet para! Zahtevi se odbijaju, ljudi se hapse i krivicno gone. Mrak, opresija i staljinizam!

Gospodine Predsednice, ako do sada vec niste zgužvali ovo pismo, i ako ste stigli do ovih redova, mogu samo da Vam se zahvalim za makar i tu pažnju. Ogroman broj naših mladih ljudi koji su obuhvaceni ovim pitanjem u Vas i Vašu stranku polaže najvece nade, jer od Ministarstva za Dijasporu nema mnogo vajde. Molim vas, neka Vam ostane pri svesti da ima mnogo ljudi koji zbog ovih neprilika nisu bili u stanju niti da obidu clanove najuže porodice pri teškim bolestima ili poslednjim danima, a o sahranama i da ne govorimo. Iz mnogo situacija ostaju neprebolive traume, bes i gorcina. Nije put u Srbiju samo prilika da se proveselimo i ponapijamo sa starim društvom, kako to mnogi misle, pa da se uzima olako. Ne želimo velike stvari – samo da možemo da obidemo naše najbliže bez bojazni da ce nas revnosni vojni/policijski organi strpati u zatvor ili kasarnu kako je to skoro ponovo postala praksa, ne hajuci nimalo što time verovatno upropaštavaju teško steceni život u drugoj zemlji. Prvi ste normalno izabran Predsednik, setite se i nas, koji imamo tu srecu da u inostranstvu živimo bolje nego vecina naših ispisnika u otadžbini, ali imamo i nesrecu da ta ista naša otadžbina, tj. njena Vojska i sudstvo kao da cine sve što mogu da nas nateraju da je zamrzimo. Završio bih recima koje su postale naslov jednog internet sajta koji se bavi iskljucivo problemom vojne obaveze za dijasporu – DOSTA BRE, 'OCU KUCI!

Marta, 2005-te, srdacno Vaši, dezerteri-amateri sa

http://www.dijaspora-vojna-obaveza.info/