March 19. 2005
Otvoreno pismo grupe gradjana SCG u inostranstvu upuceno Savetu Evrope, Amnesty International, UN, ...

Poštovani,

Obracamo Vam se u nadi da cete nam pomoci da pronademo rešenje za situaciju u kojoj se nalazi veliki broj državljana Srbije i Crne Gore koji žive u inostranstvu.

Na samom pocetku rata na prostoru bivše Jugoslavije 1991. i 1992. otišlo je iz svih njenih krajeva, ali u jednom talasu, oko 500.000, pre svega mladih i obrazovanih ljudi. Nedavne procene ministarstva za dijsporu Republike Srbije govore da u svetu danas ima oko 12 miliona Srba, od kojih cak 4 miliona žive van prostora bivše Jugoslavije.

Mladi ljudi koji su bili u inostranstvu i nisu otišli u vojsku Jugoslavije u periodu rata 1991-1999 su sada nepoželjni gradani Srbije i Crne Gore. Oni ne mogu da udu u Srbiju i Crnu Goru a da ne budu uhapšeni! Razloge za ovo neprihvatljivu situaciju pokušacemo da objasnimo u narednom delu ovog pisma.

Oni koji su želeli da trajno borave u inostranstvu a nisu služili vojni rok, morali su za to da dobiju posebnu dozvolu od nacelnika generalštaba vojske Jugoslavije. U opštem haosu koji je tih godina vladao bilo je teško i komplikovano tražiti ovakvu vrstu dozvole, tako da je, prema vojnom zakonu, vecina nas otisla u inostrantsvo bez pristanka vojske Jugoslavije.

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine i Kumanovskog sporazuma 1999. godine, skupština tadašnje SR Jugoslavije je usvajala zakone o amnestiji za one koji su odbili da ucestvuju u ratovima. Tim zakonima su amnestirani oni koji su odbili pozive za vojsku, pozive da se jave u rezervni sastav ukljucujuci i one koji su dezertirali tokom rata. Za one koji su odbili ili se nisu odazvali na poziv za odsluženje vojnog roka, amnestija je znacila samo da im je oprošteno to što se nisu odazvali, ali je njihova obaveza da služe vojni rok je ostala nepromenjena.

Tokom NATO bombardovanja 1999. godine, Milosevicev režim u SRJ je, da bi bio siguran da niko nece uspeti da izbegne vojnu obavezu, gornju granicu za odlazak u vojsku pomerio sa 27 na 35 godina. Dotadašnja praksa je bila da se oni koji su prešli 27 godina a nisu odslužili vojni rok automatski prevode urezervni sastav. Ovo prakticno znacilo zatvaranje granica za one državljane koji imaju boravak u inostranstvu.

Tokom rata od 1991 do 1999 mladici koji su otišli iz Jugoslavije su u inostranstvu studirali, zaposlili se, osnovali su familije i poseduju nekretnine. Respektovani su clanovi njihovih zajednica. Odlazak u Vojsku SCG na skoro godinu dana je za mnoge nemoguc zbog njihovih obaveza prema porodici, firmi u kojoj su zaposleni ili kredita koje moraju otplacivati.

Clan 305 Zakona o vojsci SCG trebao bi da obezbedi povoljniji status za one koji poseduju dvojno državljanstvo ali to nažalost nije tako. U vecini slucajeva molbe na osnovu dvojnog državljanstva su odobijene od strane generalštaba SCG. Takode izpisivanje iz državljanstva Srije i Crne Gore nije moguce. Vojska SCG to neomogucava zbog nerešenog stanja sa vojnom obavezom. Ovo ostavlja ljude u situaciji iz koje ne mogu izaci.

Krajem 2004. godine, aktuelni ministar odbrane, g-din Prvoslav Davinic, je najavio rešenje problema regruta koji žive u inostrantsvu. Prema njegovim recima, naredeno je da se obustavi hapšenje pri ulasku u Srbiju svih koji nisu služili vojni rok. Takode, g-din Davinic je najavio da je usvojeno jedno pravno rešenje koje ce konacno rešiti ovo pitanje: regruti jednostavno treba da se jave ambasadama SGC u zemljama u kojima žive i tamo podnesu zahtev za odlaganje vojnog roka, a u prilogu treba da dostave bilo koji dokument koji opravadava boravak u inostranstvu (potvrdu o zaposlenju, o školovanju, o studijama, o kreditu...). Takode je najavljeno da ukoliko regrut napuni 35 godina u inostranstvu, biva automatski prevodjen u rezervni sastav i ne mora da služi vojni rok.

Ovo rešenje koje je prezentovano na svim medijima, pa cak i postavljeno na web-stranicu Ministarsva odbrane je izazvalo vrlo pozitivne reakcije u dijaspori i izgledalo je da ce mnogi koji svoju zemlju nisu posetili cak i 13 ili 14 godina sada najzad dobiti šansu za to.

Medutim ubrzo je došla vest o hapšenju dvojice srpskih državljana tokom prelaska granice Madarske ka Srbiji. Njima su konfiskovani pasoši, a kao kaucija im je traženo da plate po 3000 evra.

Nakon toga pocele su da stižu vesti o tome da su prakticno svi zahtevi za odlaganje služenja vojnog roka koji su predati ambasadama odbijeni, uprkos uveravanjima g-dina Davinica da ce zahtevi biti rešavani pozitivno. Prilikom predaje zahteva traženo je oko 50 evra za podnošenje a posle otplike ista suma za dobijanje rešenja iako je odgovor negativan.

Kao grupa gradana SCG u inostranstvu obratili smo se g-dinu Davinicu putem pisma, ali smo preko medija dobili štur odgovor koji se može svesti na «niko vama ništa nije obecao».Vojne vlasti nastavljaju sa hapšenjem na granicama, a naši zahtevi za legalno regulisanje vojnog roka, koje su u potpunosti sastavljeni prema proceduri koju je odredilo Ministarsvo odbrane, su bez ikakovog obrazloženja odbijani.

Obracamo se Vama za pomoc jer smatramo da je trenutna situacija potpuno besmislena. Kako u samoj Srbiji i Crnoj Gori ne postoji instanca koja bi nam mogla pomoci, molimo Vas da se zauzmete za pronalaženje razumnog rešenja ovog pitanja, a takode Vas molimo da prilikom narednih susreta sa predsatvnicima vlasti Srbije i Crne Gore razmotrite i ovu temu.

Smatramo da svako ima pravo da poseti svoju rodbinu i prijatelje, ovakve mere izgradnje poverenja su se organizovale cak i izmedu direktno zaracenih strana (u slucaju Koreje i Kipra, recimo) i smatramo da je krajnje vreme da se naš problem reši.

U nadi da cete nam pomoci u pronalaženju izalska iz ove situacije,

Srdacno,
Grupa državljana SCG u inostranstvu